Jutro devet sati. Promrljam cornflakes i kavu. Lagana tjeskobica, ma ništa strašno. Cigareta jedna druga. Isuse koliko je sati. Jurim na posao. Izlijećem iz stana na tramvaj. Sva u žurbi, koja glupača, sad ću još i zakasnit. Gužva. Sjedim i buljim kroz prozor. Nervoza. Tjeskoba. Smetaju mi ljudi. Naporno. Stavljam mp3 na uši. Ova pjesma je preglasna, iduća je prenaporna ova me podsjeća na nešto nelagodno. Nemir. Sad mi samo još fali da me opet ulovi a idem na posao. Ma daj odbrij. Skuliraj se. A da izađem iz tramvaja pa prošećem do iduće stanice da dođem sebi. Ma daj nemoj. Stojimo na crvenom. Nikad krenuti. Pa krenemo. Pa opet stanemo. Stanica nikad doći. Nikad. Grčevito se držim za prečku. Skuliraj se. Valjda nitko ništ ne kuži. Pogledam malo oko sebe. Niko ništ, svi zuje svoj film. Ma da. Aj sredi se. Vrata se konačno otvore. Dal da sad izađem ili ne. Nemoj. A tek je frankopanska. Izlijećem van i hodam dalje. Sad ću se sredit. Imam tablete. Al neću popit. Proći će me. Idem do prve trafike kupit mineralnu. Za svaki slučaj. Nek bude tu. Ak me stisne jako pa da mogu popit tabletu. Eto. Idem dalje. Pritisak u glavi. Šta da napravim. Ne mogu ja ovako na posao. A proći će. A šta ak me tamo stisne. Ajd sredi se. Šta da napravim. Prelazim cestu idem prema poslu. Ne ne mogu ja danas na posao. A šta ću reći. Ne nemisli sad o tome. Jebeš to moraš se sredit. Skulirat. Nemam kuna na mobu. Koje sranje. Kud da idem. Ljudi oko mene. Hrpa ljudi. Užas, koliko ljudi. Ne, ne mogu ovakva na posao, a ne mogu nikog nazvat. Umrijet ću do kuće. Uzimam tabletu. Jebiga ne mogu izdržat. Pije vodu grabim dalje. Vinko živi tu u blizini. Idem tamo samo da se maknem s ulice što dalje od ovih ljudi, da, tu još malo je njegova ulica, izdrži samo još malo. Opet kližem, ode, ode, grabim još jednu tabletu. Isuse bože ljudi pomozite mi. Ne, skuliraj se, još ćeš na hitnoj završit. To ti ne treba. Ode. Propucat ću. Neću. Još malo. Hodam ko da me sto vragova goni. Pijem vodu. Samo da nešto napravim bilo što. Ko na tripu. Užas. Užas. Idem dalje. Sad ću biti ok, na sigurnom. Evo to je njegova ulica, isuse pa ne vidi se njegova zgrada tko zna koliko je daleko, ma tu je, tu je, blizu. Ne može bit daleko. Idemo idemo. Evo sad vidim. Još samo malo. Ma bit ću ja dobro. Možeš ti to. Proći će.  Idemo. Pređem cestu. Izdrži. Tu si. Sad ćeš se skulirat. Evo  me pred zgradom sam. Ulazim. Idemo gore. Već je lakše. Gore još jedan kat. Zvonim. Ništa. Lupam. Ništa. Lupam nabijam. Ništa. A u pm. Šta sad. Nema nikog.

Idemo dalje izlazim iz zgrade. Mario tu blizu radi. Da uletim u njegovu firmu. Pa da samo da ga zamolim da nazove Vinka. Vinko ne radi i može bit uz mene ostatak dana zabavit me i smirit samo da ne budem sama. Ma boli me k. Mario mi duguje toliko. Briga me. A znam da će bit sve pet on sve zna. On bi mi jedini sad pomogao, jedino njemu vjerujem. Ali jebiga na poslu je ne može me dadiljat. Ma samo da nazoveVinka. Evo tu još malo iza ćoška. Još malo i na sigurnom si uz svog dobrog dragog prijatelja Marija. On će znati šta treba. Nisi sama u ovome gradu. Imaš ljude oko sebe, nisi sama, nije strašno. Koliko ti  ljudi imaš oko sebe ma nisi ni svjesna. Gdje god da te ulovi imaš nekog. Da. Pa pogledaj. Mario radi od podne. Šta sad. Kud sad. Umrijet ću do kuće. Pola sata i više. Ne, neću izdržat toliko. A u tramvaj ne mogu ući ne to nikako. Ne. Kud da idem, idem dalje. Da žicam za poziv na cesti.. kog da nazovem. Tomislava ili Vinka. Nama pojma. Bed mi je . Da žicam? Skužit će me. Ma neće. Neki mladi dečko. Pitam ga što skuliranija. Nema. Idem dalje. Baba sa psom. Ne nju neću. Isuse kud da idem. Šta da napravim. Neki mladi tipovi. Ma jebe mi se. Pitam. Daje mi mob. Spas. Ajd hvala bogu. Dobro je. Polako sad. Zovem Tomislava. Javi mi se. Dođi brzo, molim te stvarno mi je hitno. Dobro eto me za 15 min. Nađemo se na trgu. Zahvaljujem na mobu. Dobro je dolazi spas. Sad još do trga. Idem idem idem. Sad će bit bolje. Da uđem u tram. Ma bolje ne. Ajde pješice. Evo te u gajevoj si. Isuse kako ove kockice titraju i iritiraju moje oči. Škiljim. Too much mi je to gledat. Ne mogu.  Još malo, još malo. Sad si tu i doći će Tomislav i bit će sve ok, on sve zna kako je i on će ti pomoći. Nećeš biti sama. Evo ga, trg. Isuse nije tamo, morat ću ga čekati. Koliko ljudi, užas. Palim pljugu . Čekam čekam. Joj kad će doći. Evo ga. Idemo dalje zajedno. Lakše je..... na cugu pa malo pričat pa malo smišljat što reći na poslu.... bit će dobro....evo bolje mi je. Samo da nisam sama. Samo da imam s kim pričati. Samo da me netko pazi. Polako tablete rade svoje. Opuštam se. Moram se javiti na posao, nova sam. Ok riješeno. Valjda ću moći...poslije će mi biti bolje. Ma hoće. Zovem opet Vinka. Znam da se negdje muva po gradu. Ugašen mu mob. Sori Tomi što sam te sjebala znam da moraš učiti ali jebiga sori. Ma nema beda. Ajde smiri se. Bit će ok. Idemo na ručak pa dalje. Ostatak dana je bio ugodan. Onako, relativno. Navečer još malo trzavica. Ništa strašno.